ČUDO KOJE VEKOVIMA ČUVA SRPSKE PORODICE OD ISKUŠENJA! Strogi narodni običaji za Svetog sveštenomučenika Antima: Vernici nikako ne smeju da zaborave JEDNU BITNU STVAR!

Unutar duhovnog života, bogate pravoslavne tradicije i običajnog prava našeg naroda, šesnaesti septembar dvehiljade dvadeset šeste godine označava dolazak praznika koji sa sobom nosi važne pouke i jasne moralne putokaze, a prelomni crkveni izveštaji i svedočenja iz prve ruke detaljno dokumentuju šta zapravo nalažu strogi narodni Sveti sveštenomučenika Antima običaji koje vernici u našoj zemlji vekovima bezuslovno prate i poštuju kako bi obezbedili duhovni mir, slogu i privlačenje blagoslova u svoj dom. Iako ovaj specifičan dan u kalendaru Srpske pravoslavne crkve nije zvanično obeležen crvenim slovom kao zapovedni praznik, on među pravoslavnim hrišćanima uživa ogroman autoritet, s obzirom na to da je posvećen jednom od najhrabrijih ranohrišćanskih episkopa koji je svesno prineo sopstvenu žrtvu u slavu božju. Stara verovanja opominju da kršenje utvrđenih obreda unosi nemir u porodicu.

Prema istorijskim zapisima i ustavnim žitijima svetih, ovaj slavni svetitelj je rođen unutar Nikomidije, gde je od najranijeg detinjstva bio vaspitan u hrišćanskom duhu, vodeći život ispunjen smirenošću, dubokom blagorazumnošću i iskrenom ljubavlju prema svim ljudima bez izuzetka. Zbog svojih izuzetnih hrišćanskih vrlina i iskorenjene zavisti, narod ga je sa velikim poštovanjem izabrao i postavio na mesto episkopa u izuzetno teškim vremenima, kada su surovi i opaki carevi Dioklecijan i Maksimijan sprovodili najljuća gonjenja i mučenja vernog naroda. Da bi građani i vernici imali pouzdan normativni uvid u istorijske činjenice pre nego što provere predstojeće jesenje praznike na kalendaru, u nastavku donosimo detaljnu hronologiju njegovog velikog stradanja koje se odigralo početkom četvrtog stoleća nove ere.

U vreme Antimova arhijerejstva odigrao se stravičan i uočljiv zločin kada je u jednom hramu tokom proslave Roždestva Hristovog živo spaljeno čak dvadeset hiljada mučenika, nakon čega se progon nastavio, a mnogi hrišćani su bačeni u tamnice. Episkop se privremeno udaljio u obližnje selo Omanu, ne da bi utekao od smrti, već da bi iz ilegale slanjem pisama hrabrio svoju pastvu i sprečio njihovo otpadanje od vere usled straha od mučenja. Kada je car Maksimijan presreo jedno njegovo pismo i poslao dvadeset naoružanih vojnika da ga privedu, starac im je sam izašao u susret, ugostio ih u svom domu i pružio im bogovsku trpezu. Zadivljeni njegovom neizmernom dobrotom, vozači carske garde su ponudili Antimutu da pobegne, ali je on to kategorički odbio, istakavši da se lažju ne sme kršiti zapovest božja.

Tokom puta ka carskom tronu, svi vojnici su pod uticajem starčevih reči iskreno poverovali u Hrista i primili ustavno krštenje, a nakon dugotrajnih i ljutih muka, svetitelj je konačno posečen sekirom, proslavivši gospoda. Starinsko verovanje i tradicija izričito nalažu da vernici na ovaj praznik moraju uraditi jednu bitnu stvar, a to je pokazivanje apsolutne smernosti, skromnosti i spremnosti na nesebično požrtvovanje, dok se strogo zabranjuje izražavanje gneva, lenjosti ili zavisti prema bližnjima. Građani moraju redovno pratiti crkvene zapovesti, s obzirom na to da je uvođenje hrišćanskih navika najjednostavniji i potpuno besplatan korak ka privlačenju blagoslova, očuvanju porodičnog mira i postizanju maksimalne dugovečnosti u domu u krugu porodice.